Probudivši svoja unutrašnja čula i prepustivši ih lavini svog stvaralackog temperamenta, Mita Ristić je istkao sopstveni mit o buđenju. Poput mudraca, Ristić istraživački pristupa prirodi: ona mu se obraća, ubeđuje ga, a on je osluškuje, razume i iznuđuje njene tajne.

Glavni asocijativni identitet ciklusa Buđenje je petao. Simboličke interpretacije ovog motiva bi mogle biti brojne, mada bi spekulacija sa raznim tematskim kontekstima ovde bila neumesna. Zajedničko svim potencijalnim izvorima tumačenja bila bi iskonska snaga svetla i vatre koja se snažno prolama kroz praskozorje buđenja.

Petao Ristićeve temperamentne imaginacije u potpunosti zadržava svoju figuralnu prepoznatljivost. Ikonografsku narativnost upotpunjuje atmosfera toplote i iskričavosti kolorita poput treptaja, a i sama je imaginarni odjek prisustva glavnog motiva.

Ristić u svom stvaralačkom zanosu osvetljava u svom savremenom biću priznanje postojanosti, nesumnjivoj pobedi snage i svetlosti, u čije ime stvara. Optimistički duh zaljubljenika u život i savršenstvo odaje priznanje svakoj novoj surovoj borbi koja opominje: nagrađuje ili kažnjava, ali i neprestano traje, dok oglašava svako novo buđenje

dipl. istoričar umetnosti:

Maja Krstić